Pisac govori o svom stilu, kreativnom procesu i čudnim, mračnim mjestima na koje nailazimo na stranicama koje piše.

10. februar, 2019. godine, intervju sa Deborah Treisman

Haruki Murakami?

„Kakav je on? Je li on ljubazan čovjek?” Upitala me uzbuđena službenica koja je dobila zadatak da me vodi kroz tokijski kvart Aoyama do kancelarije Harukija Murakamija, koja se nalazila u diskretnoj, neobilježenoj zgradi u sporednoj ulici. Na njenom licu je bilo očigledno olakšanje kada je Murakamijeva sekretarica otvorila vrata, prihvatila moju pošiljku a zatim je poslala da sačeka naš sastanak za ručak u obližnjoj željezničkoj stanici. Bila je 2010. godina, u Japanu je tada Murakami bio slavna ličnost bez premca u književnom svijetu. Njegov veliki roman iz tri toma „ 1Q84”, objavljen 2009. i 2010. godine, prodat je u više od šest miliona primjeraka u zemlji. Kada je učestvovao na New Yorker festivalu 2008. godine, karte su rasprodate za nekoliko minuta, a fanovi su tvrdili da su doletjeli u New York iz Japana, Koreje i Australije da ga vide lično. Putovali su tako daleko jer je Murakami takođe, opštepoznato povučen i rijetko učestvuje u javnim događajima.

On govori o tome da je “iznenađen i zbunjen” izuzetno entuzijastičnim odgovorom na njegove prve pokušaje fikcije. Ta zbunjenost je možda podstakla nešto u njemu. Njegovi narativi su gotovo uvijek radoznali, istraživački. Njegovi junaci, nesrećni ili režirani, kreću u misije otkrivanja. Mjesta na kojimzavršavaju ponekad su poznata, a ponekad duboko, suštinski čudna. Suptilni stilista i samovoljni svakodnevni čovjek, Murakami je majstor napetosti i sociologije, a njegov jezik je varljivo jednostavan paravan iza kojeg se krije misterija. U svojoj fikciji pisao je o fantomskim ovcama, o duhovima koji se susreću u međusvijetu, o malim ljudima koji izranjaju iz slike, ali, ispod evokativnih, često sanjalačkih slika, njegov rad je najčešće studija propuštenih veza ili istovremeno i komedije i tragedije  uzrokovane našom nemogućnošću međusobnog razumijevanja.

Ovaj intervju sa Harukijem Murakamijem je adaptiran iz razgovora koje smo vodili na New Yorker festivalu 2008. i 2018. godine .

HARUKI MURAKAMI: Posljednji put sam dao intervju prije deset godina i mnogo važnih stvari se dogodilo za to vrijeme. Na primjer, postao sam deset godina stariji. To je veoma važna stvar – barem za mene. Starim iz dana u dan, a kako starim, razmišljam o sebi na drugačiji način nego u mlađim danima. Ovih dana pokušavam da budem džentlmen. Kao što možda znate, nije lako biti džentlmen i romanopisac. To je kao da političar pokušava istovremeno biti Obama i Trump. Ali ja imam definiciju džentlmena romanopisca: prvo, on ne govori o porezu na dohodak koji je platio; drugo, on ne piše o svojim bivšim djevojkama ili bivšim ženama; i, treće, ne razmišlja o Nobelovoj nagradi za književnost. Dakle, Deborah, molim te, ne pitaj me za te tri stvari. Bio bih u nevolji.

DEBORAH TREISMAN: Upravo si iscrpio moju zalihu pitanja! Zapravo, željela sam početi s vašom najnovijom knjigom, vašim novim romanom, „Ubijanje Commendatorea“. Knjiga govori o muškarcu čija ga je žena napustila. Na kraju živi u kući starog umjetnika, slikara. Kada dođe do te kuće, počnu se događati mnoge čudne stvari, a neke od njih kao da izranjaju iz rupe u zemlji – neka vrsta praznog bunara. Pitam se kako ste došli do ove premise za roman?

To je velika knjiga, znate, i trebalo mi je godinu i po da je napišem, ali počela je sa samo jednim ili dva pasusa. Zapisao sam te odlomke i stavio ih u fioku radnog stola i zaboravio na njih. Onda sam, tri ili možda šest mjeseci kasnije, dobio ideju da bih mogao da pretvorim tih par pasusa u roman i počeo sam da pišem. Nisam imao planove, nisam imao raspored, nisam imao priču: samo sam krenuo od tih nekoliko paragrafa i nastavio da pišem. Priča me dovela do kraja. Ako imate plan – ako znate kraj kada počnete – nije zabavno pisati taj roman. Znate, slikar može crtati skice prije nego što počne slikati, ali ja ne. Tu je bijelo platno, imam ovaj kist i samo slikam sliku.

Postoji lik – ili ideja – u romanu koji poprima oblik Commendatorea iz Mocartove opere „Don Giovanni“. Zašto je ova ideja – ovaj lik – u središtu knjige?

Obično počinjem svoje knjige naslovom. U ovom slučaju, imao sam naslov „UbijanjeCommendatorea“ i prve pasuse knjige i pitao sam se kakvu bih priču mogao napisati. U Japanu ne postoji nikakav „Commendatore“, ali sam osjetio neobičnost naslova i veoma sam cijenio tu neobičnost.

Da li vam je važna opera „Don Đovani“?

Lik mi je veoma važan. Uglavnom ne koristim modele. U svojoj karijeri samo jednom sam koristio model za lik – bio je loš momak, neko ko mi se nije mnogo dopao, i želio sam da pišem o njemu, ali samo jednom. Sve ostale likove u svojim knjigama sam izmislio ni iz čega, od nule. Kada smislim lik, on ili ona se automatski kreću, a sve što treba da radim je da ga posmatram kako se kreće naokolo, priča i radi stvari. Ja sam pisac i pišem, ali istovremeno se osjećam kao da čitam neku uzbudljivu, zanimljivu knjigu. Tako da uživam u pisanju.

Glavni lik sluša operu kao i razne druge muzičke komade koje spominjete u knjizi. Često vaši likovi slušaju određene bendove ili žanrove muzike. Da li vam to pomaže da shvatite ko su oni?

Slušam muziku dok pišem. Tako da muzika vrlo prirodno ulazi u moje pisanje. Ne razmišljam mnogo o tome kakva je to muzika, ali muzika je za mene neka vrsta hrane. Daje mi energiju za pisanje. Tako da često pišem o muzici, a uglavnom pišem o muzici koju volim. To je dobro za moje zdravlje.

Muzika vas održava zdravim?

Da jako. Muzika i mačke. Oni su mi puno pomogli.

Koliko mačaka imate?

Nemam ih. Svako jutro trčim oko kuće i redovno viđam tri ili četiri mačke – one su mi prijateljice. Zaustavim se i pozdravim ih i one dođu do mene; poznajemo se jako dobro.

Kada je The New Yorker objavio odlomak iz romana „Ubijanje Commendatorea“, pitala sam vas o nestvarnim elementima u vašem radu. Rekli ste: „Kada pišem romane, stvarnost i nestvarnost se prirodno miješaju. Nije da sam imao plan koji pratim dok pišem, ali što više pokušavam da pišem o stvarnosti na realističan način, to se nestvarni svijet sve više pojavljuje. Za mene je roman kao zabava. Svako ko želi da se pridruži može se pridružiti, a oni koji žele da odu mogu to da urade kad god žele.” Dakle, kako pozovete ljude i stvari na ovu zabavu? Ili kako doći do mjesta na koje nisu pozvani kada pišete?

Čitaoci mi često govore da u mom radu postoji nestvaran svijet — da protagonista odlazi u taj svijet, a zatim se vraća u stvarni svijet. Ali ne mogu uvijek vidjeti granicu između nestvarnog svijeta i realnog svijeta. Dakle, u mnogim slučajevima su pomiješani. U Japanu mislim da je drugi svijet vrlo blizak našem stvarnom životu, a ako odlučimo otići na drugu stranu to nije tako teško. Imam utisak da u zapadnom svijetu nije tako lako otići na drugu stranu; morate proći kroz neka iskušenja da biste došli na drugi svijet. Ali, u Japanu, ako želite tamo, tamo ste. Dakle, u mojim pričama, ako se spustiš na dno bunara,  tu postoji drugi svijet. I ne možete nužno razlikovati ovu ili onu stranu.

Druga strana je obično mračno mjesto?

Nije nužno. Mislim da to ima više veze sa radoznalošću. Ako postoje vrata i možete ih otvoriti i ući na to drugo mjesto, uradite to. To je samo radoznalost. Šta je unutra? Šta je tamo? To je ono što radim svaki dan. Kad pišem roman, probudim se oko četiri ujutro i odem do svog stola i počnem raditi. To se dešava u realističnom svetu. Pijem pravu kafu. Ali, kada počnem da pišem, idem negdje drugo. Otvaram vrata, ulazim u to mjesto i vidim šta se tamo dešava. Ne znam – ili me nije briga – da li je to realan ili nerealan svijet. Ulazim sve dublje i dublje, kako se koncentrišem na pisanje, u neku vrstu podzemlja. Dok sam tamo, susrećem se sa čudnim stvarima. Ali dok ih vidim, za moje oči izgledaju prirodno. Ako je tamo tama, ta tama dolazi do mene, i možda ima neku poruku, znate? Pokušavam da shvatim poruku. Pa pogledam po tom svijetu i opišem šta vidim, a onda se vratim. Važan je povratak. Ako se ne možete vratiti, to je strašno. Ali ja sam profesionalac, pa se mogu vratiti.

I nosiš stvari sa sobom iz tog svijeta?

Ne, to bi bilo zastrašujuće. Ostavljam sve gdje jeste. Kada ne pišem, ja sam sasvim obična osoba. Poštujem dnevnu rutinu. Ustajem rano ujutro. Idem u krevet oko devet sati, osim ako utakmica bejzbola još traje. I trčim ili plivam. Ja sam prosječančovjek. Dakle, kada hodam ulicom i neko kaže: „Izvinite, g. Murakami, drago mi je što sam vas sreo.“, osjećam se čudno, znate. Nisam ništa posebno. Zašto je sretan što me je upoznao? Ali kada pišem, mislim da tad jesam nešto posebno – ili barem čudno.

Mnogo puta ste ispričali priču o tome kako ste, prije četrdeset godina, na jednoj bejzbol utakmici, odjednom pomislili, mogu napisati roman, iako prije toga niste ni pokušali pisati. I rekli ste u svojim memoarima „O čemu pričam kada govorim o trčanju“, „Osjećao sam se kao da je nešto zalepršalo s neba i da sam to samo uhvatio u svoje ruke.“ Ta stvar je bila ta sposobnost pisanja — ili možda samo ideja da biste mogli probati. Šta mislite odakle je došla ta sposobnost i zašto vam je došla, ako ste tako obični?

Neka vrsta proviđenja— eto šta je to bilo. Volim bejzbol i često idem na stadion. 1978. godine, kada mi je bilo dvadeset devet, otišao sam u bejzbol park u Tokiju da vidim svoj omiljeni tim, Yakult Swallows. Bio je dan otvorenja, veoma sunčan. Gledao sam utakmicu i prvi udarač je udario duplu i u tom trenutku sam imao osjećaj da mogu pisati. Možda sam popio previše piva – ne znam – ali u to vrijeme kao da sam imao neku vrstu spoznaje. Prije toga nisam ništa napisao. Bio sam vlasnik jazz kluba i bio sam jako zauzet pripremanjem koktela i sendviča. Pravim jako dobre sendviče! Ali nakon te igre otišao sam u prodavnicu kancelarijskog materijala i kupio sve što je potrebno, a onda sam počeo da pišem i postao pisac.

To je bilo prije četrdeset godina. Kako se pisanje promijenilo za vas za to vrijeme?

Mnogo sam se promijenio. Kada sam počeo da pišem, nisam znao da pišem – pisao sam na veoma čudan način, ali ljudima se to zaista dopalo. Sada mi nije mnogo stalo do moje prve knjige, „Čuj vjetar kako pjeva”; bilo je prerano za objavljivanje. Prije mnogo godina, sjedio sam u vozu u Tokiju, čitao knjigu, a jedna veoma lijepa djevojka mi je prišla i rekla: „Jeste li vi gospodin Murakami?“ „Da, ja sam gospodin Murakami.” “Veliki sam obožavatelj vaših knjiga.” “Hvala ti puno.” “Pročitala sam sve vaše knjige i obožavam ih.” “Hvala, cijenim to.” Zatim je rekla: „Najviše mi se dopala tvoja prva knjiga — mislim da je ona najbolja.“ “Oh, ti misliš tako?” A ona je rekla: “Postajete sve gori.” Tako da sam se navikao na kritiku. Ali ja se ne slažem. Mislim da mi ide sve bolje. Četrdeset godina pokušavam da napredujem i mislim da jesam.

Ta djevojka u vozu me podsjetila na džez muzičara koji se zvao Gene Quill. Bio je saksofonista koji je bio poznat pedesetih i šezdesetih godina. Kao i svaki drugi saksofonista tih dana, bio je pod velikim uticajem Charlie Parkera. Jedne večeri je svirao u džez klubu u New Yorku i dok je izlazio sa tribine, mladić mu je prišao i rekao: „Hej, ti samo sviraš kao Charlie Parker.“ Gene je rekao: “Šta?” “Ti u suštini samo sviraš kao Charlie Parker.” Gene je pružio svoj alt saksofon, svoj instrument, tipu i rekao: „Evo. Hajde ti sviraj baš kao Charlie Parker!” Mislim da postoje tri poente ove anegdote: prvo, kritikovati nekoga je lako; drugo, stvoriti nešto originalno je veoma teško; treće, ali neko to mora da uradi. Radim to već četrdeset godina; to je moj posao. Mislim da sam samo tip koji radi ono što neko mora, kao što je čišćenje oluka ili ubiranje poreza. Dakle, ako je neko grub prema meni, ispružiću svoj instrument i reći: „Evo, sviraj ti!“

Rekli ste da je pisanje vaše prve dvije knjige bilo vrlo lako, a onda je nakon toga postalo malo teže. Sa čime se borite?

Kada sam napisao te prve dvije knjige — „Čuj vjetar kako pjeva“ i „Fliper, 1973.“ — bilo mi je lako pisati, ali nisam bio zadovoljan knjigama. I dalje nisam zadovoljan njima. Nakon što sam napisao te dvije knjige, postao sam ambiciozniji. Napisao sam  „Lov na divlju ovcu“—moj prvi roman u punoj dužini. (Druga dva su više ličila na novele.) Za to je trebalo vremena — valjda tri ili četiri godine — i zaista sam morao da iskopam rupu da bih došao do izvora. Tako da mislim da je „Lov na divlju ovcu“ bila početna tačka moje prave karijere. Prve tri godine sam pisao dok sam radio kao vlasnik jazz kluba. Završio bih posao u dva ujutru i onda sjeo da pišem za kuhinjskim stolom. To je bilo previše za mene. Nakon prve dvije knjige odlučio sam da prodam klub i postanem stalni pisac. Ali klub je dobro poslovao i svi su mi savjetovali da ga ne prodajem.

Ne ostavljajte svoj svakodnevni posao!

Zatim sam napisao „Lov na divlju ovcu“. Htio sam da napišem veliku knjigu.

I da li je bilo lako pisati veće knjige ili je to bio veći izazov?

Kada sam napisao „Lov na divlje ovce“ bio sam veoma uzbuđen, jer nisam znao šta će se naredno desiti. Jedva sam čekao da dođe sljedeći dan da saznam šta će biti dalje. Htio sam da listam stranice, ali ih nije bilo. Morao sam da ih napišem.

Imate li ikada dan kada nemate pojma šta će se unaprijed dogoditi? Da jednostavno sjedite i ne možete pisati tog dana?

Nisam doživio nikakvu pisačkublokadu. Jednom kada sjednem za svoj sto, prirodno znam šta će se sljedeće desiti. Ako ne želim nešto da napišem, onda i ne pišem. Časopisi od mene uvijek traže da nešto napišem, ali uvijek odbijem. Pišem kada želim, šta želim i onako kako volim da pišem.

Da li svoje planove smišljate u snu?

Ne, ne mislim tako. Ja ne sanjam. Priče su priče; san je san. A za mene jepisanje samo od sebe poput sanjanja. Kada pišem, mogu da sanjam namjerno. Mogu da počnem, prestanemi nastavim sljedećeg dana, kako hoću. Kad zaspiš sanjaš lijepe stvari,veliki odrezak ili fino pivo ili prelijepu djevojku, a kad se probudiš se, sve nestaje. Ali možeš nastaviti sljedećeg dana!

Prije nekoliko godina rekli ste mi da ste, dok ste radili na romanu, držali listu ideja ili fraza, poput „majmun koji priča“ ili „čovjek koji nestaje na stepenicama“, i da ste po završetku romana počeli pisati priče za koje ste rekli: „Svaka priča mora imati dvije ili tri stvari sa ove liste.“ Radite li često na taj način?

Tada sam radio na šest priča odjednom. Tako da sam imao ove ključne riječi kao pomoć. Kod romana mi to ne treba. Moje pravilo je da svaki put probam nešto novo. Većinu svojih ranih knjiga napisao sam u prvom licu. U “1Q84” napisao sam tri lika iz trećeg lica. To je za mene bio izazov. Najčešće je moj narator, moj protagonista, tip koji sam mogao biti, ali koji nisam ja. Neka vrsta moje alternative, znate? U životu sam ono što jesam i ne mogu biti druga osoba, ali u fikciji mogu biti bilo ko. Mogu staviti svoje noge u cipele drugih ljudi. To bi se moglo nazvati nekom vrstom terapije. Ako možeš da pišeš, nisi fiksiran. Možete biti bilo ko drugi – imate tu mogućnost.

Počeli ste trčati otprilike u isto vrijeme kada ste počeli pisati. Znam da neki ljudi vole da pišu u mislima dok hodaju; pomaže im ritam hodanja. Razmišljate li o pisanju dok trčite?

Ne nikako. Kada trčim, samo trčim. Ispraznim svoj um. Nemam pojma šta mislim dok trčim. Možda ništa. Ali, znate, morate biti izdržljivi da bi pisali dugo vremena. Napisati jednu knjigu nije tako teško, ali nastaviti pisati dugi niz godina je skoro nemoguće. Potrebna vam je snaga koncentracije i izdržljivosti. Ponekad pišem veoma nezdrave stvari. Čudne stvari. Uvrnute stvari. Mislim da morate biti veoma zdravi ako želite da pišete nezdrave stvari. To je paradoks, ali je istina. Neki pisci su vodili veoma nezdrav život — poput Baudelaire-a. Ali, po mom mišljenju, ti dani su prošli. Ovo je vrlo komplikovan svijet i morate biti jaki da biste preživjeli, da biste prebrodili haos. Postao sam pisac kada sam imao trideset godina, a počeo sam da trčim kada sam imao trideset dve ili trideset tri. Odlučio sam da počnem trčati svaki dan jer sam htio vidjeti šta će se dogoditi. Mislim da je život neka vrsta laboratorije u kojoj možete isprobati sve. I na kraju mislim da je to bilo dobro za mene, jer sam postao izdržljiv.

Pisanje je, kao i trčanje, usamljena odiseja. Prešli ste od veoma društvenog života u jazz klubu – gdje su ljudi stalno bili oko vas – do toga da ste sami u svojoj radnoj sobi. Šta vam je udobnije?

Ne bavim se mnogo socijalizacijom. Volim da budem sam na mirnom mjestu sa puno ploča i, ako je moguće, mačaka. I kablovsku televiziju, za gledanje bejzbol utakmica. Mislim da je to sve što želim.

Jednom ste rekli da je vaš životni san bio da sjedite na dnu bunara. Imali ste nekoliko likova koji rade upravo to. Postoji lik u „UbijanjuCommendatore-a”—Menshiki—koji to radi. Zašto?

Jako volim bunare, frižidere i slonove. Mnogo je stvari koje mi se sviđaju. Kada pišem o stvarima koje mi se sviđaju, srećan sam. Kad sam bio dijete, kraj moje kuće je bio bunar i uvijek sam ga gledao i mašta mi je rasla. Postoji kratka priča Raymonda Carvera o padu u presušeni bunar. Mnogo volim tu priču.

Da li ste ikada pokušali da se spustite u bunar?

Ne, ne, ne. Opasno je, znate. Samo u mojoj mašti. Ali ja volim i pećine. Kada putujem po svijetu i vidim pećinu, odmah uđem u nju. Volim pećine, ali ne volim visoka mjesta.

Radije biste sišli dole nego se popeli gore?

Neki ljudi kažu da je to svojevrsna metafora za podsvijest. Ali mene jako zanima podzemni svijet.

Rekli ste u intervjuu za Paris Review prije nekoliko godina da je pokretačka snaga vaših priča “gubljenje, traženje i pronalaženje”. Mislite li da je to još uvijek istina?

Da. To je veoma velika tema moje fikcije – nešto propustiti,a zatim tražiti i pronaći. Moji likovi često traže nešto što je izgubljeno. Nekad je to djevojka, nekad je to razlog, a nekad svrha. Ali oni traže nešto važno, nešto krucijalno, što je izgubljeno. Ali kada lik to pronađe, doći će do neke vrste razočarenja. Ne znam zašto, ali to je jedna vrsta motiva u mojoj fikciji – tražiti nešto i pronaći, ali bez srećanog završetka.

Često su muškarci o kojima pišete nekako izgubljeni, emocionalno ili egzistencijalno. Ne izgledaju baš kao domaći na ovome svijetu.

Znate, ako je protagonista srećan, tu nema priče.

Vaši romani se obično vrte oko misterije. I ponekad riješite misteriju, a ponekad ostavite stvari neriješene. Da li je to zato što volite da ostavljate stvari otvorenim za čitaoca ili zato što sami niste uvijek sigurni u rješenje?

Kada objavim knjigu beletristike, ponekad me prijatelji zovu i pitaju: „Šta se dalje dešava?“ Kažem im: „To je kraj.“ Ali ljudi očekuju nastavak. Nakon što sam objavio “1Q84”, shvatio sam sve što će se sljedeće dogoditi. Mogao sam napisati nastavak, ali nisam. Mislio sam da bi se moglo vidjeti kao „Park iz doba jure 4“ ili „Umri muški 8“. Tako da sam tu priču zadržao samo u mislima i bio sam veoma zadovoljan time.

Mislite li da ćete to ikada zapisati?

Mislim da ne. Mislim da će mi ostati u mislima. Glavni lik nastavka je Tengova ćerka sa šesnaest godina. Vrlo zanimljiva priča.

Onda to nije “Umri muški 8”!

A postoji i prolog za tu knjigu.

Samo u tvom umu?

Da.

Neki pisci pokušavaju da urade nešto potpuno drugačije u svakoj knjizi, a neki pisci teže da usavrše pristup u kojem su najbolji. Šta mislite da je u vašem slučaju?

Volim rad moga prijatelja Kazua Ishigura. I svaki put kada objavi novu knjigu, ona se toliko razlikuje od prethodne. To je jako zanimljivo, ali u mom slučaju motivi i teme nisu toliko različiti. Ne volim da pišem nastavke, ali atmosfere knjiga nisu toliko različite jedna od druge. Ja sam samo jedna osoba, i razmišljam na svoj poseban način; Ne mogu to promijeniti. Ali ne želim da pišem istu stvar stalno.

Konkretno u vašem stilu često postoje komplikovane ili zbijene ideje, ali samo pisanje nije gusto ili komplikovano. Dok su same rečenice prilično jednostavne i lagane. Da li je taj kontrast namjeran?

Mnogi pisci pišu male, plitke stvari komplikovanim, teškim stilom. Ja želim da pišem ozbiljne, komplikovane, teške stvari veoma lakim stilom koji je fluidan i udoban za čitanje. Da biste napisali te teške stvari, morate biti voljni ići dolje, sve dublje i dublje. Dakle, u četrdeset godina koliko pišem, razvio sam tehniku ​​za to. To je kao fizička tehnika – ne intelektualna tehnika. Mislim da ako ste pisac fantastike i previše ste inteligentni, ne možete pisati. Ali također, ako si glup, ne možeš pisati. Morate pronaći poziciju između. To je veoma teško.

Mislite li da vaš stil dolazi do izražaja u prijevodu?

Da. Ne znam zašto, ali kada čitam svoje knjige na engleskom, osjećam – Oh, to sam ja. Ritmovi i prozni stil su isti — skoro isti.

I sami ste prevodilac. Preveli ste F. Scotta Fitzgeralda, Trumana Capotea, Raymonda Carvera i druge na japanski; sada prevodite Johna Cheevera. Šta vas privlači kod pisaca koje prevodite?

To je lako. Prevodim ono što volim da čitam. Preveo sam sve romane Raymonda Chandlera. Mnogo mi se sviđa njegov stil. Pročitao sam „Dugo zbogom“ pet ili šest puta.

Kada prevodite, morate preuzeti glas drugog pisca. Morate, na neki način, postati Fitzgerald, ili Chandler, ili Cheever. Je li to izazov kada tako jasno imate svoj književni glas?

Da. Volim F. Scotta Fitzgeralda – i preveo sam mnoge njegove knjige – ali njegov stil je toliko drugačiji od mog, tako lijep i složen. Ipak, naučio sam toliko stvari iz njegovog pisanja – njegov stav, pretpostavljam, njegov način gledanja na svijet. Stil Raymonda Carvera i njegov svijet su toliko različiti od mog, ali sam svašta naučio od njega.

John Cheever je vaš trenutni prevoditeljski projekat. Zašto Cheever?

Zašto Cheever? Uživao sam u njegovim kratkim pričama mnogo godina, ali Cheever nije popularan u Japanu. Vrlo malo ljudi čita njegova djela, jer su previše američka, pretpostavljam, previše 1950-ih i previše srednje klase. Mislim da mnogi japanski čitaoci neće cijeniti njegove priče, ali ja ih volim, tako da je to izazov.

Smatrate li da se stvari koje ste naučili od drugih autora uvlače u vaše pisanje?

Ima uticaja, pretpostavljam. Kada sam počeo da pišem, nisam imao mentora, nisam imao učitelja, nisam imao kolege, nisam imao književne prijatelje. Samo sam imao sebe. Tako da sam naučio mnoge stvari iz knjiga. Kada sam bio klinac, volio sam da čitam, jer sam bio jedino dijete. Nisam imao braće ni sestara. Imao sam knjige i mačke — i muziku, naravno. Nisam bio neki sportista. Bio sam tip dječaka koji voli da čita. Kada sam bio tinejdžer volio sam ruske romane: Tolstoja, Dostojevskog. I ono što sam naučio iz tih knjiga je – što duže to bolje! Na fakultetu sam imao toliko kolega iz klase koji su htjeli da budu pisci, ali ja nisam vjerovao da imam talenta da pišem, pa sam otvoriojazz klub i muziku učinio svojim zanimanjem.

Da li ste i sami stvarali muziku?

Kao dijete sam svirao klavir, ali nisam imao talenta za taj instrument. Kada sam imao petnaest godina, Art Blakey i Jazz Messengers su došli u Japan, te sam otišao na koncert. Prije toga nisam znao šta je jazz, ali od te večeri postao sam oduševljeni fan. Skupljam ploče preko pedeset godina. Moja žena se uvijek žali, znate. Imam puno jazz ploča u svojoj kući. Ali naučio sam dosta stvari iz muzike o pisanju. Mislim da postoje tri važna elementa: ritam, harmonija i slobodna improvizacija. Te stvari sam naučio iz muzike, a ne iz književnosti. A kada sam počeo da pišem, pokušao sam da pišem kao da sviram.

Oba vaša roditelja su predavala književnost. Jesu li bili zadovoljni vašom odlukom da pišete? Možda su htjeli da budete inženjer ili doktor?

Ne bih rekao. Ne znam šta su očekivali od mene.

Poslednji put kada smo razgovarali, rekli ste da je 11. septembar promijenio svijet – ne samo stvarni svijet, nego i onaj o kome biste pisali u fikciji. Pitam se da li su i druge krize imale takav učinak—da li smatrate da su događaji poput cunamija 2011. u Japanu i nuklearne katastrofe u Fukušimi promijenili vašu fikciju?

Da. Nakon zemljotresa u Kobeu 1995. godine napisao sam zbirku kratkih priča pod nazivom „Poslije potresa“. Kobe je moj rodni grad, a cijeli grad, uključujući i kuću mojih roditelja, potpuno je uništen. Bio sam u Massachusettsu u to vrijeme. Bio sam u Sjedinjenim Državama četiri godine; Kao neka vrsta iseljenika. Ali vidio sam scene na TV-u. I, kao romanopisac sam razmišljao, šta mogu učiniti u vezi sa zemljotresom? Mislio sam da ono što mogu da uradim je samo da zamislim šta se desilo tokom zemljotresa. Pa sam to i zamislio. U većini slučajeva ne istražujem kada pišem romane, jer je mašta moja prednost, moj dar. Želim da ga iskoristim u potpunosti. Ali iste godine, dva mjeseca kasnije, dogodio se napad sarinom (gas) na voz podzemne željeznice u Tokiju. Ni tada nisam bio u Japanu. Pročitao sam sve članke u novinama i časopisima, ali nisam mogao da pročitam ono što sam želio da znam. Želio sam da znam šta se zaista dogodilo tog dana u tim vozovima. Htio sam da vidim kako je osjetiti miris gasa u prepunom vozu. Zato sam odlučio da sam otkrijem ove stvari. Intervjuisao sam žrtve napada sarinom i postavljao sam im svoja pitanja. Rekli su mi šta se dogodilo i kakvi su oni ljudi. Zapisao sam te stvari i objavio ih u nefikcijskoj knjizi, „Podzemlje“. Uradio sam to jer niko drugi nije mario, a ja sam imao svoja pitanja i svoju radoznalost. Za te intervjue je trebalo godinu dana i mislim da me je ta godina promijenila. Bilo je to pravo iskustvo. Za tu godinu nisam ništa napisao. Samo sam slušao te glasove. Glasovi su još uvijek u meni. Vjerujem tim glasovima, tim stvarnim glasovima. Ljudi koji su se vozili u vozu bili su obični, a ne posebni ljudi. Išli su na posao u prepunom vozu ujutro u Tokiju, i odjednom je neko probio plastične kese sa sarinom, te su neki od njih umrli. Bila je to vrlo nadrealna situacija, ali njihova svjedočanstva su stvarna. Članovi kulta AumShinrikyo nisu bili obični ljudi, jer su tražili neku vrstu ideala ili apsolutne istine. Ali žrtve su bili obični putnici na putu na posao. Intervjuisao sam i pripadnike kulta, no njihove izjave me nisu oduševile.

Šta vas je natjeralo da na zemljotres odgovorite fikcijom, a na gasni napad novinarstvom?

Pošto je Kobe moj rodni grad, sve to je bilo previše surovo za mene. Imam mnogo prijatelja tamo. Da sam intervjuisao te ljude, bio bih tako depresivan, tako tužan. Ali u fikciji sam mogao da kreiram svoj svijet, tako da mi je bilo lakše. Nasilje može napraviti rupu u vašem umu, ili kroz vaše tijelo. Može izdubiti prolaz do nečega veoma važnog. Prije potresa smo mislili da je tlo čvrsto i tvrdo, ali više ne. Može postati nestabilno, nepredvidivo i mekano. Mislim da sam to želio da zabilježim.

Nakon toga, bilo je još mnogo katastrofa—9/11, cunami i druge. Pitao sam se šta mogu učiniti za ljude koji su stradali u tim katastrofama, i pomislio sam – da pišem dobru prozu. Jer kada napišem dobru priču, možemo bolje razumjeti jedni druge. Ako ste čitalac, a ja pisac, ne poznajem vas, ali u podzemnom svetu fikcije postoji tajni prolaz između nas: možemo podsvjesno slati poruke jedni drugima. Tako da mislim da je to način na koji mogu doprinijeti.

Pisanjem šaljete poruku, ali kako primiti povratnu informaciju?

Ne znam. Možda nađemo način!

Nakon što ste objavili roman „Kafka na obali mora“, imali ste web stranicu na kojoj su ljudi mogli postavljati pitanja o knjizi ili vam reći svoje teorije o njoj – a vi ste odgovorili na neka od pitanja. Zašto ste to uradili? Zašto sa tom knjigom?

Bio sam radoznao. Kada sam uradio sličnu vježbu 2015. to je trajalo ograničeni period, ali sam dobio mnoštvo e-mailova. Ne sjećam se koliko – možda trideset hiljada. Ali sam ih sve pročitao – i pri tom oštetio oči! I odgovorio sam na njih možda tri hiljade. Bio je to težak posao, ali mislim da sam dobio nejasnu predstavu o tome kakvi ljudi čitaju moje knjige i šta misle o mom radu. Neki od njih postavljali su glupa pitanja. Jedan tip me je pitao za pipke lignje; lignja ima deset pipaka i želio je znati da li su to ruke ili noge. Zašto me to pitao? Moj odgovor je bio: stavite deset rukavica i deset čarapa pored kreveta lignje. Kada se probudi, odabraće ili čarape ili rukavice, a vi ćete imati odgovor. Ne znam da li lignja spava na krevetu ili ne… Ali, uživao sam u većini pitanja.

To je bio jedan od načina da budete u kontaktu sa svojim čitaocima. Znam da u Japanu ne volite da održavate javne događaje ili razgovore. Zašto?

Ja sam pisac i pisati u svojoj radnoj sobi je privilegija. Jednom sam odlučio da neću raditi ništa osim pisati – to je bila odluka. Ali nedavno sam počeo da se bavim DJ-ingom. Zamolili su me da budem DJ na FM radio stanici u Tokiju, tako da to radim upravo sada.

Zašto ste pristali?

Rekli su mi da mogu da biram ploče koje volim i da pričam o onome što volim pedeset pet minuta. Pa sam pomislio, zašto ne? Većina stvari koje puštam su eklektične – od Billie Holiday do Maroon 5.

Mislim da ste jednom rekli da je biti pisac u Japanu nekako „razmetno“. To je vrlo javno zanimanje, a vi insistirate na svojoj običnosti. Kako kombinujete te stvari?

Iskreno govoreći, u početku nisam bio toliko sretan u književnom svijetu u Japanu. Bio sam autsajder – crna ovca, uljez u svijetu opšteprihvaćene, tradicionalne japanske književnosti. Neki ljudi su govorili da sam novi glas u japanskoj književnosti, a neki su me nazivali probisvjetom. Tako da sam bio nekako zbunjen i zatečen. Nisam znao šta se dešava. Bilo je kao u„Alisi u zemlji čuda“. Tako sam pobjegao iz Japana i otišao u inostranstvo. Prvo sam otišao u Italiju i Grčku, proveo tamo dvije-tri godine, a onda sam napisao „Norveška šuma“ i ljudi su mrzili tu knjigu u Japanu.

Prodata je u više od dva miliona primjeraka!

Prodana je u više od dva miliona primjeraka, ali su me ljudi mrzili, pa sam ponovo otišao u inostranstvo. Otišao sam u Princeton, New Jersey. To je dosadno mjesto – lijepo, ali dosadno. Zatim sam otišao u Boston – Univerzitet Tufts. Tamo je bilo bejzbol stadion – Fenway – tako da je to bilo dobro.

Onda, nakon zemljotresa i napada sarin-gasom, osjetili ste da se trebate vratiti u Japan?

Da. 1995. osjetio sam da treba da dođem kući i vidim da li mogu nešto učiniti za ljude. Ne za zemlju, ne za naciju, ne za društvo, već za moj narod – to je bio moj cilj.

Koja je za vas razlika između te dvije stvari – zemlje i naroda?

Ljudi kupuju moje knjige. Država ne.

Da li smatrate da se vaš rad može opisati kao japanski ili više u skladu sa zapadnom književnom tradicijom?

Ne razmišljam na taj način. Moje priče su moje priče. Ne pripadaju nijednoj kategoriji. Ali pišem na japanskom, a moji likovi, većina njih, su Japanci. Tako da mislim da sam japanski pisac. Pretpostavljam da stil mojih knjiga nigdje ne pripada.

U Japanu je, na početku vaše karijere, većina vaših štovatelja bila omladina. Imali ste veliki broj sljedbenika među mladima.

Oh, da, to je veoma čudno. Kada sam počeo da pišem, moji čitaoci su bili u dvadesetim i ranim tridesetim. I nakon četrdeset godina, moji čitaoci su i dalje uglavnom u dvadesetim i ranim tridesetim. Dobra stvar je što neki od mojih prvih obožavatelja još uvijek čitaju moje knjige, a čitaju ih i njihove kćeri i sinovi. Kada tri ili četiri osobe u jednoj porodici čitaju istu knjigu, veoma mi je drago da to čujem. Jedan moj prijatelj ima djecu u tinejdžerskim i dvadesetim godinama. Kaže da jedva pričaju međusobno. Jedina tema o kojoj govore su moje knjige.

Postoji scena koju sam htio citirati iz „UbijanjeCommendatore-a”:

Commendatore je nastavio da trlja bradu dlanom kao da se nečega prisjeća. „Franc Kafka je jako volio padine“, rekao je. “Vukle su ga svakakve padine. Volio je da gleda u kuće izgrađene na sredini padine. Satima bi sjedio kraj ulice, zureći u tako izgrađene kuće. Nikada se nije umorio od toga i sjedio bi tako, nakrivio glavu na jednu stranu, a zatim je ponovo uspravio. Nekakav čudan momak. Jeste li znali ovo?” Franz Kafka i padine? „Ne, nisam“, rekao sam. Nikad nisam čuo za to. „Ali da li to saznanje čini da više cijenimo njegova dela?“

Ako znamo vaše neobične karakteristike – da volite da gledate padine, na primjer – da li nam to pomaže da cijenimo vaš rad?

Franz Kafka je volio padine: to je laž; Izmislio sam to. Ali je li to dobro? Vrlo je vjerovatno da je Franc Kafka volio padine.

To je moguće.

Neki ljudi to citiraju, znate. Ali sam ja to izmislio. Izmislio sam mnoge stvari.

To je fikcija. Možete izmisliti takve stvari. Ali šta ako je to istina? Ako znamo da volite mačke, na primjer, da li to čini da bolje razumijemo vaš rad?

Pitajte moju ženu!

Da li ona bolje razumije vaš rad jer vas poznaje?

Ne znam. Kaže da joj nisam omiljeni pisac. Ali uvijek vrlo ozbiljno kritikuje moj rad. Ona je moj prvi čitalac, pa kad završim sa pisanjem, predam rukopis svojoj ženi, ona ga pročita, a onda vrati isti zapis sa dve stotine ispravki. Mnogo mrzim Post-it papiriće. Ona kaže: “Trebalo bi preformulisati ove dijelove!”

Ako ona kaže da promijenite nešto, da li to i uradite?

Da, zatim ga pročita i opet vrati sa stotinu zabilješki. Manje papirića – to je dobar znak.

Izvor